Sledeća izjava IMT-a je napisana za osmomartovske akcije širom sveta. Cilj nam je da objasnimo zašto borba za oslobođenje žena mora ujedno biti i borba za socijalizam.
Širom sveta je na dnevnom redu potlačenost žena. Danas, na Međunarodni dan žena, organizovani su štrajkovi u nekoliko zemalja, dok su u još većem broju zakazani marševi, demonstracije i skupovi. U proteklih nekoliko godina, videli smo ogromne pokrete za ženska prava, poput onoga u vreme Trampove inauguracije, protiv postrožavanja zakona o abortusu u Poljskoj, protiv nasilja nad ženama u Argentini i Meksiku i drugih. Takođe smo videli poraz reakcionarnih ideja Katoličke crkve u Irskoj, po pitanju istopolnih brakova. Sve ovo su znaci opšte radikalizacije društva. Radnici, a posebno omladina, pokreću se radi promene svojih života i preduzimanju akcija protiv bilo kojeg oblika tlačenja i diskriminacije.
Kriza kapitalizma je imala ozbiljne posledice na životni standard žena. U svim državama vlade vrše sistematske rezove u javnom sektoru, u oblastima poput brige o deci i penzionerima, povećavajući teret na plećima žena, na koje tradicionalno pada odgovornost za brigu o deci, starima i slabima. Nadnice, koje su već niže za žene nego za muškarce, dodatno se režu. Takođe, otpuštanja, nesigurnost radnog mesta i druge mere, znače pogoršavanje uslova života i povećanu nesigurnost za radnike, što nesrazmerno pogađa radnice. To, pak, otežava ženama da postignu finansijsku nezavisnost i da izađu iz zlostavljačkih veza.
Problemi sa kojima se suočavaju žene nisu „samo“ materijalnog karaktera. Tlačenje je urezano u sudski sistem, gde se žene suočavaju sa diskriminatorskim zakonima protiv abortusa i gde se žene i druge potlačene grupe generalno ne tretiraju jednako. Potlačenost žena se pojačava od strane vladajuće klase kroz ideologiju, masovne medije, obrazovni sistem i druge mehanizme.
Jedno od gorućih pitanja je i pitanje nasilja protiv žena i seksualnog maltretiranja. U Pakistanu, devojčice se siluju, a žene ubijaju radi časti. U Sjedinjenim Državama, svaka šesta žena je jednom u svom životu doživela najmanje pokušaj silovanja, dok 99% silovatelja ostaje na slobodi.
Ovo su problemi sa kojima se žene danas suočavaju i protiv kojih se bore. Širom sveta žene – i muškarci – su izašli na ulice da bi se suprotstavili tlačenju, zadrtosti i seksizmu. Ovo je veoma pozitivna pojava, koja odražava buđenje i radikalizaciju. Ali i postavlja pitanje: na koji način je najbolje boriti se protiv tlačenja i nejednakosti?
IMT podržava sve zahteve za jednakošću. Borimo se protiv tlačenja žena i drugih progonjenih grupa. Za nas je borba za oslobođenje žena, međutim, nešto što se ne može razdvojiti od borbe protiv kapitalizma jer je tlačenje prirođeno klasnom društvu i stoga mu se jedino može suprotstaviti u okviru opšte klasne borbe.
Osmi mart je Međunarodnim danom žena proglasila Socijalistička internacionala 1910. godine – kao dan za zahteve radnica. U to vreme, jedno od glavnih pitanja je bilo žensko pravo glasa. Žene iz viših klasa i sitne buržoazije, koje su tada vodile ženski pokret, videle su borbu za žensko pravo glasa kao cilj samoj sebi, dok je radnički pokret u njoj video sredstvo za borbu za stvarnu jednakost i emancipaciju svih žena. Zato su inicijatorkeDana žena naglašavale da se radi o Danu radnih žena.
Žene iz viših klasa se ne bore za jednakost, nego za ravnopravnost – za udeo u privilegijama muškaraca iz njihove klase: pravo da budu pravnice, lekarke, premijerke i direktorke korporacija. Naravno da branimo pravo žena da budu sve te stvari, ali istovremeno znamo da za veliku većinu žena ništa ne menjaju ova lična dostignuća. Tačerka u Britaniji i Angela Merkel u Nemačkoj nisu poboljšale položaj žena – čak naprotiv. Isto kao što ni Hilari Klinton, da je postala predsednica, ne bi promenila položaj žena u SAD nabolje, niti, pak, u zemljama pod udarom imperijalističkih intervencija SAD.
Karijere političarki, direktorki korporacija i žena iz akademskog miljea oslanjaju se na nisko plaćen rad žena koje im čiste, kuvaju i vaspitaju decu. Ženama u društvenoj eliti su puna usta jednakosti, sve dok se ne potegne zahtev za povećanje nadnica i poboljšanje uslova za nisko plaćene radnice, koje njihove karijere čine mogućima.
Mnogo je postignuto od prvog Dana žena, 1910. U mnogim zemljama žene su osvojile pravo glasa, pravo na školovanje, zakonom je zabranjeno nasilje nad ženama i mnoge države imaju i zakone koji nalažu jednake plate. Ipak, još uvek nemamo stvarnu jednakost. Čak i u zemljama sa punom ravnopravnošću, i dalje imamo nasilje i tlačenje i žene su i dalje znatno manje plaćene od muškarac u svim zemljama. Ravnopravnost ne rešava korense uzroke i sama po sebi je nedovoljna da reši taj problem. Tlačenje je ukorenjeno u klasnom društvu, kao i zlostavljanje, nasilje, seksizam i zadrtost.
Kapitalizam je sistem zasnovan na izrabljivanju radničke klase. Mali sloj na vrhu društva bogati se na naplaćenom radu radnika. Jedini način za njih da ostanu na vlasti jeste kroz politiku „zavadi, pa vladaj“: zavađaju radnike po nacionalnosti, religiji, seksualnoj orijentaciji, rodu i po čemu god nađu. Kroz medije daju sve od sebe da poseju mržnju i šovinizam. Jedini način da se protiv ovoga bori jeste klasno jedinstvo radnika i radnički metodi borbe, što će reći demonstracije, štrajkovi i masovne mobilizacije.
Kapitalizam je ćorsokak. Ne nudi put napred za radnike i omladinu. Danas se polovina svetskog bogastva nalazi koncentrisana u rukama samo osam osoba! Problem nije u tome što su osmorica superbogataša muškarci – problem je u sistemu koji koncentriše bogatstvo u sve manje i manje ruku pogoršavajući uslove života većine.
Ova bezizlazna situacija proizvodi sve rašireniji gnev i frustraciju. U zemlji za zemljom, vidimo kako radnici i omladina izlaze na ulice. Ali ovi protesti su drugačijeg karaktera od protesta u prošlosti. Tokom ekonomskog buma, posle II svetskog rata, sistem je mogao da dopusti reforme. Danas o pozitivnim reformama unutar kapitalističkog društva nema ni govora.
Ovo ljudima polako postaje očigledno, ne na jasno formulisan način, ali u vidu uopštenog osećaja da više nije moguće živeti u okvirima postojećeg društva. Protesti ne postavljaju samo zahteve vezane za konkretna pitanja, već takođe postavljaju i pitanje prava na dostojanstvo i poštovanje – kao što smo videli u Arapskom proleću, gde su žene igrale značajnu ulogu u borbi za zbacivanje Mubaraka, koja je takođe izmenila odnos muškaraca i žena.
Pokretanje najpotlačeniji slojeva, poput žena, i njihovo izbijanje na čelo borbe jeste siguran znak da se stvari menjaju. Kriza kapitalizma podrive staru stabilnost; društvo se kruni i sa njim se degradira i kultura. Vladajuća klasa, u očajničkom nastojanju da zadrži moć, sve više se oslanja na seksizam, rasizam i druge oblike otrova za zavađanje ljudi. Ali kapitalizam neće nestati sam od sebe. Mora se zbaciti socijalističkom revolucijom.
Socijalistička revolucija će uvesti demokratski planiranu privredu, koja će postaviti materijalnu osnovu za okončanje nejednakosti i tlačenja. U planskoj privredi će proizvedeno bogatstvo služiti većini, a ne manjini. Radno vreme će momentalno biti skraćeno, dajući svima vremena da učestvuju u upravljanju društvom. Neophodni resursi će biti dodeljeni socijalnoj zaštiti, a istraživanje i finansiranje će biti posvećeno otklanjanju tereta kućnog rada obezbeđivanjem jaslica, zdravstva, obrazovanja, pristupačne i kvalitetne ishrane u menzama, usluga čišćenja i tome sličnog.
Ovo će postaviti materijalnu bazu za istinsku slobodu muškaraca i žena da razvijaju svoj potencijal kao ljudska bića, bez materijalnih ograničenja. Kada se ukloni materijalna osnova za tlačenje, osnova šovinizma, seksizma i svih oblika zadrtosti će početi da iščezava i konačno će se moći privesti kraju.
Borba za ženska prava, borba za jednakost, jste borba za oslobođenje celog čovečanstva: borba za socijalističku revoluciju!