Ono što se opisuje kao „najdešnja vlada od Drugog svetskog rata“ pobedila je na izborima u Italiji, gde su Fratelli d’Italia (Braća Italije), koju vodi Đorđa Meloni, zauzeli prvo mesta sa 26 posto glasova. Kako objasniti ovaj priliv glasova za stranku koja je 2018. osvojila mizernih 4,3 posto i zauzela samo 32 parlamentarne klupe i 18 senatorskih mesta? U ovom članku bavićemo se razlozima zašto se desila tako radikalna promena u italijanskoj politici kao i perspektivama za budućnost.
[Source]
No prvo moramo obratiti pažnju na činjenice. Koalicija desnog centra osvojila je 43,82 posto glasova nasuprot levog centra koji je osvojio 26,2 posto. Demokratska stranka (PD) je sa 19,11 posto glasova pala ispod značajne psihološke granice od 20 posto. Pokret Pet zvezda (M5S) je sa 15,33 posto prošao bolje nego što se očekivalo, ali mnogo gore nego kako je prošao 2018. Liga, koju vodi Salvini, doživela je ozbiljan poraz osvajajući 8,8 posto, prolazeći malo bolje nego Berluskonijeva Forza Italia (Napred Italijo), koja je osvojila 8,1 posto. Azione-Italia Viva (koju čine bivši parlamentaraci PD, uključujući Matea Rencija) osvojila je 7,78 posto, Italijanska levica/Zeleni osvojili su 3,64 posto, dok manje stranke nisu uspele da pređu cenzus od 3 posto. Tu ubrajamo i Narodni savez (u kom se nalazi i Rifondazione Comunista – Partija komunističke obnove) koja je jedina istinska leva koalicija i koja je osvojila mizernih 1,43 posto.
Konačni odnos snaga u parlamentu i senatu još uvek nisu dostupni usled komplikovanog izbornog sistema, ali je verovatno da će Melonijina koalicija imati većinu sa 235 parlamentaraca od ukupno 400 i 115 senatora od mogućih 206. Udeo Braće Italije iznosio bi 118 parlamentaraca i 66 senatora, što znači da će Meloni morati iznova praviti kompromise sa Ligom i Forcom Italijom, otvarajući mogućnost nestabilne koalicije, pošto će svaka stranka želeti da napreduje na račun svojih partnera. Fajnenšl tajms je odnos Melonijeve i Salvinija nazvao „(ne)prijateljskim” usled činjenice da se takmiče oko istog dela biračkog tela i usled njihovih razmimoilaženja u vezi potrošnje javnog novca za u rat u Ukrajini.
Bojkot
Ono što je posebno značajno istaći jeste slaba izlaznost sa 63,91 posto, što je skoro 10 posto manje od prethodnih 73 posto iz 2018. Na ovo moramo još dodati one koji su izašli i ubacili bele listiće ili ih poništili, kojih je 2018. bilo oko 3% (ovogodišnje figure još uvek nisu dostupne, ali mogle bi biti veće), što dovodi do činjenice da broj italijanskih glasača koji ne podržavaju nijednu partiju iznosi 40%. Ovo ističe rastuće razilaženje između širokih slojeva stanovništva sa svim postojećim partijama. Ako uporedimo ovo sa 1976, kada je na izbore izašlo 93 posto biračkog tela, jasan je razvoj događaja svih ovih godina. Štaviše, broj ljudi koji bojkotuje izbore na ovaj ili onaj način (oko 40 posto) predstavlja najveći blok u biračkom telu, mnogo veći od bilo koje partije na ovim izborima.
Mnogo ljudi na levici, posebno stariji aktivisti, osećaće se razočarano. Neki će se čak uplašiti da Italija kreće u smeru fašizma usled činjenice da je Đorđa Meloni otvoreno iskazivala simpatije prema Musoliniju u prošlosti. Još 1996. kada je imala 19 godina, na jednom francuskom TV kanalu izjavila je:
„Mislim da je Musolini bio dobar političar. Sve što je radio, radio je za Italiju. Takvog političara kao što je on nije bilo u poslednjih pedeset godina.“
Od tad je donekle promenila ploču. Ovo je izjavila prošlog meseca:
„Italijanska desnica prepustila je fašizam istoriji još decenijama ranije, nedvosmisleno osuđujući nedostatak demokratije i ozloglašene antijevrejske zakone.“
Međutim, ne radi se o tome da li Meloni na ličnom nivou ima simpatije prema Musoliniju ili ne. Činjenica je da Italijanska braća nisu fašistička partija koja će sad izvršiti marš na Rim, ukinuti parlamentarnu demokratiju i uspostaviti jednopartijsku diktaturu. Bilo kakav pokušaj da se ide u tom smeru izazvao bi pobunu italijanskih radnika i omladine, te bi se vladajuća klasa Italije suočila revolucionarnim previranjima. Takođe, moramo naglasiti da sa jedva 64 posto izlaznosti, glasovi koji su otišli Braći Italije iznose 16 posto celokupnog biračkog tela, tj. jednu šestinu svih Italijana. Zato je potrebno imati osećaj za proporciju kada se gledaju ove brojke.
Đorđa Meloni već neko vreme menja svoju poziciju ka „odgovornijoj“. Čak joj je i pozicija prema Evropskoj uniji postala umerenija, isto kako je uradila i Marin Le Pen u Francuskoj. Ovi desničarski reakcionari vole da igraju na kartu anti-EU sentimenta, ali što su bliže vlasti, to se više dovode u red sa potrebama kapitalističke klase. Štaviše, jednu reč koju je Meloni ponavljala mnogo puta otkad je dobila izbore je „odgovornost“. Pitanje koje moramo da postavimo jeste odgovornost prema kome? Ona šalje jasnu poruku italijanskoj buržoaziji i Evropskoj uniji da će za vreme njene vlade Italija ostati deo EU i sprovoditi politiku usklađenu sa potrebama kapitalizma. Ona nije bila preferirani političar za vladajuću klasu, ali ona joj poručuje: „možete računati na mene.”
Trebali bi se podsetiti i da je Meloni već bila na vlasti. Ona je bila Ministarka Omladine u Berluskonijevoj vladi 2008, a kasnije je glasala za smanjenje penzija koju je gurala tehnokratska vlada Montija 2011, poznata kao „Fornero reforma.“ Tek nakon svega toga se izjasnila da je protiv nje! Sada naravno pokušava da se predstavi kao nešto novo. Ali za šta se ona zalaže?
Ona je potpuno zatucani reakcionar. Na primer, prethodnih godina je izrazila protivljenje zakonu koji zabranjuje policiji da koristi metode mučenja tokom ispitivanja; protiv je gej brakova; protiv je davanja državljanstva deci imigranata koja su se rodila u Italiji; predstavlja imigraciju kao pretnju „italijanskom identitetu“; iskazala je izuzetno islamofobične poglede i želi da uspostavi pomorsku blokadu prema Libiji; želi da ograniči pravo na abortus, itd. Takođe, ona potpuno podržava NATO i njegove ratne napore u Ukrajini i doprinosiće nastavku sankcija Rusiji, koje zapravo štete italijanskoj ekonomiji. Ovo će biti izvor tenzija sa njenim saveznicima Salvinijem i Berluskonijem, koji više naginju ka nekoj vrsti kompromisa u Ukrajini sa ciljem olakšanja dela ekonomskih pritisaka.
Objašnjenje pobede Braće Italije
Ostaje pitanje kako je uspela da povede Braću Italije na ovakvu pobedu na izborima? Odgovor je jednostavan – njena partija je bila jedina opoziciona partija u poslednjem sazivu parlamenta. Dragi, bivši guverner Evropske centralne banke, pozvan je da vodi veliku koaliciju sastavljenu od PD, Pet zvezda, Lige, Forca Italije, Rencijeve Italija Vive i manjih snaga, sa naizgled solidnom većinom od 562 parlamentarca od ukupnih 629. Ojačan od strane EU masivnim finansijskim prilivima, tačnije još većim zaduživanjem, njegov zadatak bio je da stabilizuje Italiju u interesu nacionalnog i međunarodnog kapitala.
Međutim, život običnih Italijana se pogoršavao kako su godine prolazile. Javni dug Italije spada u jedan od najvećih među visoko industrijalizovanim zemljama koji tera svaku vladu da nađe način da ga otplati, što uvek pada na leđa radničke klase. Inflacija se približava 9 posto, dok zemlja ima neke od najnižih plata u Evropskoj uniji. Uvedeni su tzv. fleksibilni uslovi rada, čineći milione radnika prekarnim, bez stalnih ugovora o zaposlenju. Siromaštvo se povećavalo, posebno na jugu. U mnogim regijama omladina ima veliki problem sa pronalaženjem posla.
U međuvremenu, privatizacija je progutala dobitke iz prošlosti. Zdravstvo i javni prevoz su se pogoršali, obrazovanje je izuzetno slabo finansirano i postoji opšti osećaj nelagodnosti da „ne možemo nastaviti živeti ovako.“ Pandemija je povećala stres, dok su inflaciona spirala i sve dublja ekonomska kriza, zajedno sa uticajem rata u Ukrajini i ogromnim računima za struju, dodatno intenzivirali ovaj osećaj. Dragi je postajao omražen među širokim slojevima društva.
Ovo objašvanja zašto su svi učesnici koji su bili deo njegove vlade imali tako slabe rezultate na ovim izborima. PD se smatra jedinom pouzdanom strankom za buržoazsku klasu i njen vođa Leta, koji je upravo dao ostavku sa te pozicije, odličan je primer buržoaskog političara kompletno odsečenog od razumevanja potreba radnih ljudi. U jednom momentu je PD imala iznad 40 posto na evropskim izborima 2014, ali od tad je u padu i poslednje glasanje ostavilo joj jedan od najgorih rezultata.
Liga koja je na evropskim izborima 2019. osvojila 34 posto glasova, a na izborima 2018. imala 17 posto, sada je izgubila više od polovine tih glasova. Forca Italija, koja je u svojim najboljim danima mogla skupiti oko 30 posto na opštim izborima, postala je senka onoga što je bila, spadajući na 14 posto 2018. i sada na nešto više od 8 posto. Pet zvezda (M5S), koje su osvojile ogroman broj glasova 2018. sa skoro 33 posto, izgubile su više od pola glasova ovoga puta, uz ipak bolje rezultate nego što su predviđani u anketama, pogotovo na jugu.
Ovo pokazuje da bilo koja partija koja vlada Italijom biva izjedena krizom kojom treba da upravlja. Partije izlaze sa obećanjima boljeg života za mase radnih ljudi, ali logika kapitala ih onda natera da odustanu od tih obećanja. Ista sudbina čeka Melonijevu, koju će mrzeti mnogi od onih koji su upravo sada glasali za nju. Ova zima će biti veoma teška za porodice iz radničke klase i ona nema nijedan način kojim bi ublažila njihovu muku.
Nedostatak alternative na levici
Tragedija cele ove situacije jeste nedostatak dostojne snage na levici koja bi mogla pružiti alternativu. Odgovornost za ovaj scenario pada na leđa reformističke levice, posebno bivših vođa stare Komunističke partije, koje su se prodale gazdama. Takođe, vođstvo Partije obnove komunizma mora prihvatiti deo odgovornosti za ovo.
Kada se stara KPI podelila na dve 1991, većina je brzo učinila desni zaokret, formirajući Demokratsku levu stranku (PDS), koja je pripremila teren za Demokratsku stranku (PD). Manjina je osnovala Partiju obnove komunizma, koja se smatrala najlevljom partijom u parlamentu, dostižući vrhunac sa iznad 8 posto glasova na izborima 1996, sa preko 100.000 članova. Međutim, u ime „zaustavljanja desnice“, baš kada je bila na svom izbornom vrhuncu, njihovo vođstvo je podržalo Prodijevu vladu levog centra i onda je čak 2006. ušla u drugu vladu Prodija, snoseći odgovornost za vladinu antiradničku politiku.
Ovo je dovelo do užasnog rezultata 2008. kada je izgubila sva mesta u parlamentu i od tada se nije oporavila. Na ovim izborima, ostaci partije ušli su u savez sa ostalim levim grupama pod imenom Unione Popolare (Narodni savez), koji su osvojili samo 1,4 posto, što je značajno ispod 3 posto potrebnog za prelazak cenzusa. Marksisti su iznova objašnjavali da bi klasna kolaboracija bila katastrofa za partiju, ali njeno vođstvo je odbijalo da sluša. Zbog toga plaćaju cenu i dan danas.
Toliko prazan je bio prostor na levici da je 2018. Pokret pet zvezda mogao da popuni taj vakum i postane prva stranka u parlamentu. Milioni Italijana uložili su nade u ovaj pokret da će sprovesti željene promene. Ali pod pritiskom potreba kapitalističke klase, Pet zvezda su prvo formirale vladajuću koaliciju sa Ligom, a kasnije završili u koaliciji takođe sa PD pod Dragijem. Obećali su puno, ali pružili malo, doživljavajući cepanje u međuvremenu. Zbog ovoga, delovalo je sigurno da će pasti ispod 10 posto i postati sve slabija odumiruća snaga.
Međutim, videći gde stvari vode, Konte, koji je trenutni vođa M5S i bivši premijer, shvatio je da je vreme prekinuti podršku Dragiju. U suprotnom bi to rezultovalo velikim gubitkom na izborima. Odatle je nastupio sa pozicije protivljenja slanju naoružanja Ukrajini, što je popularan zahtev u Italiji. Ipak na kraju ove galame, odlučio se da glasa u korist vladine politike po ovom pitanju. Razumeo je da mora da se prilagodi levici da bi spasao svoju političku karijeru.
Postoji još jedan bitan element u Konteovom uspehu da izbegne potpuni izborni neuspeh. Pokret M5S se istakao po tome što se zalagao za ono što se naziva „građanskom platom“, vidom pomoći za siromašne nezaposlene, koja nije postojala pre njihovog dolaska na vlast. Ovo je jedan pozitivni zahtev koji su izneli, ali desničarska koalicija koju vodi Đorđa Meloni obećala je da će ukinuti građansku platu, koju trenutno prima 3,5 miliona Italijana, od kojih su mnogi na jugu. Ovo objašnjava uspeh Pet zvezda na jugu, gde su osvojili oko 25 posto u mnogim regijama, a u Kampanji 1 koje je gradsko područje Napulja, čak preko 40 posto.
Ovo je jasan znak da će nova vlada doći u sukob sa milionima Italijana koji pate od posledica trenutne krize. Meloni je obećala da će vladati u interesu „svih Italijana“ i govori o ujedinjenju Italije. Učiniće baš suprotno. Ona će udariti na siromašne, na prava žena i neće uraditi ništa za omladinu. Ona će izvući na površinu stvarne klasne podele u zemlji i zaoštriti proces polarizacije.
Nadolazeća borba
Nakon izbora radnička klasa će biti potpuno blokirana na političkom frontu. Neki koji su razočarani u Pet zvezda okrenuli su se jedinoj opozicionoj snazi u parlamentu, Braći Italije. Ali Meloni neće doneti promenu koju njeni birači žele. Njena stranka je otvoreno prokapitalistička, desničarska buržoaska snaga i biće priklonjena potrebama klasi koju stvarno predstavlja. Vrlo brzo biće kristalno jasno da mase radnih ljudi i omladina nemaju čemu da se nadaju sa ovim parlamentom.
To znači da se priprema teren za radničku klasu da se prebaci sa političkog na industrijski front, a možemo i da očekujemo spontane masovne pokrete omladine i žena, u slučaju pokušaja napada na pravo na abortus, ili neke druge desničarske provokacije. Suočene sa ogromnom desničarskom većinom u parlamentu, mase neće imati drugih opcija nego da se okrenu štrajkovima, što najavljenim, što spontanim, kao i uličnim protestima u kojima će omladina biti jedan od ključnih činilaca. Desnica je pobedila u parlamentu, ali to samo priprema novu fazu klasne borbe.
U petak prošle nedelje hiljade mladih ljudi je protestovalo na ulicama povodom klimatskih promena, koje su posebno pogodile Italiju sa dugim mesecima suše, ispraćene naglim poplavama koje su usmrtile nekoliko ljudi. Obnavlja se žeđ mladih za radikalnim idejama. Desnica i buržoazija će se možda umiriti sa činjenicom da je uspešno uništila KPI, najjaču komunističku partiju u Zapadnoj Evropi, koja je brojala dva miliona članova, ali sećanje na njenu tradiciju ostaje.
To objašnjava zašto se jedan sloj omladine sada okreće komunističkim organizacijama. Omladina vidi trenutnu krizu kapitalističkog sistema i razume da on mora biti uklonjen da bi čovečanstvo moglo krenuti napred. U ovakvim uslovima, rečima Marksa, „bič kontrarevolucije“ priprema izuzetan odgovor radničke klase. I u ovakvim uslovima marksisti ulažu svoje napore ka građenju snaga revolucije.