Izraelsko bombardovanje je dosad usmrtilo najmanje 48 Palestinaca, među kojima je 14 dece, a povređeni se broje u stotinama, dok je šest Izraelaca ubijeno u raketnim napadima ispaljenim iz Pojasa Gaze. Međunarodni mediji opet su predstavili bombardovanje kao legitimni odgovor na Hamasovu odluku da ispali rakete na Izrael. Međutim, kao i inače, oni daju potpuno jednostrani pogled na stvarne uzroke ove eskalacije krize u Izraelu i Palestini.
[Source]
Ako bi poverovali Džeredu Kušneru, visokom savetniku za Bliski Istok i zetu pređašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa, ovo čemu svedočimo u Izraelu i Palestini uopšte se ni ne dešava. U tipičnom iskazivanju arogancije, Kušner je prošlog meseca pisao u Vol strit žurnalu da „Svedočimo poslednjim tragovima onoga šta se nazivalo arapsko-izraelskim konfliktom.“
Ono čemu svedočimo je pak još jedna eskalacija nasilja nad palestinskim stanovništvom od strane izraelske države. Ovo je zatrovani rezultat pokušaja uspostavljanja imperijalističkog „mira“pojačanog američkim imperijalizmom, na osnovi ugrožavanja prava palestinske većine. Ovakvu politiku nemilosrdno je sprovodio Tramp, sa priznanjem Jerusalima kao nepodeljene prestonice Izraela od strane SAD, Netanjahuovim ustavnim zakonom koji deklariše Izrael kao jevrejsku državu, izraelskim teritorijalnim pretenzijama na Golansku visoravan, kulminirajući sa potpisivanjem tzv. „Abrahamovog sporazuma“.
Poruka koju je Sporazum stvarno ciljao poslati palestinskoj omladini i masama u Gazi, na Zapadnoj obali, Izraelu i milionskoj palestinskoj dijaspori je: „Sami ste. Vaša prava nikad neće biti priznata i preostala vam je samo jedna opcija, a to je da se pokorite.“
Netanjahu je rado unovčio blanko ček koji mu je pružio američki imperijalizam tako što je dodatno pogurao nemilosrdni program izraelske države grabljenja teritorije. On je podržao pravno prepoznavanje zahteva rasističkog, nacionalističkog, desničarskog Pokreta jevrejskih doseljenika u gusto naseljenim palestinskim regijama Zapadne obale i Istočnog Jerusalima.
Primenjuju se dvostruki standardi sistematskim diskriminisanjem palestinskog stanovništva u Izraelu, a kamoli onih koji žive u teritorijama Palestinske samouprave ili Istočnom Jerusalimu. Izraelska država je ovde u suštini okupaciona sila koja čvrsto kontroliše puteve, vodu, telekomunikacije, energiju i razne vrste namirnica, uključujući i pristup vakcinama protiv Kovida 19.
Kafkijanski lavirint zakona i propisa, dizajniran da uskrati bilo kakva značajnija prava palestinskom stanovništvu, kao i nasilna represija bilo kakvog pokušaja otpora prema gaženju osnovnih ljudskih prava, stavlja sve više palestinskog stanovništva uza zid.
Poslednjih meseci, svedočili smo rastućem talasu borbi protiv iseljenja, rušenja, eksproprijacije zemljišta i dnevnih antipalestinskih provokacija doseljenika i cionističke ekstremne desnice.
Militantnost iskazana od strane omladine u Gazi prošle godine, gde su se nedeljama hiljade omladinaca suprotstavljale mecima izraelskih snajpera, treba da služi kao upozorenje da represija neće učiniti ništa drugo do još odlučnijeg otpora.
Eskalacija
I ovoga puta, Netanjahu je iskoristio priliku da eskalira sukob kako bi prevazišao unutrašnje podele koje prete njegovom ostanku na vlasti. Tek treba da se vidi da li će ovo kockanje izazvati željeni efekat ili će verovatnije dovesti do još dublje političke i institucionalne krize koja će eksplodirati u nekom momentu u srcu izraelske države.
Sablasna tišina Džo Bajdena u SAD mnogo govori o poziciji američkog imperijalizma. Bilo kakav pokušaj distanciranja između nove američke administracije i Trampove politike ugrozilo bi njihov odnos sa Izraelom i reakcionarnim monarhijama Zaliva koje su već zabrinute oko trenutnih pokušaja oživljavanja pregovora između SAD i Irana.
Kao i inače, istina je prva žrtva rata. Količina propagande koja optužuje Hamas za trenutnu eskalaciju možda će privremeno mobilizovati izraelski politički establišment oko Netanjahua, ali neće dugo moći da sakrije stvarnu sliku.
Nedeljama su napadi na palestinska prava eskalirali u seriji od nekoliko slučajeva. U pokušaju da očiste Istočni Jerusalim od palestinskih stanovnika i zamene ih jevrejskim doseljenicima, izraelska armija i policija je sprovela krađu nekolicine kuća palestinskih porodica od strane jevrejskih doseljenika u naselju Šeik Žari.
Dok se palestinskim stanovnicima branio ulazak u naselje, naoružani doseljenici mogli su dolaziti i odlaziti kako su želeli. Palestinski protest, koji je inicijalno bio miran, ugušen je izuzetnom silom izraelske države. Nenaoružani demonstrantni i prolaznici, uključujući decu, bili su privođeni. Suzavac i gumom obloženi čelični meci korišćeni su protiv demonstranata. Dok su Palestinci bivali brutalno napadani, doseljenici koji su ispaljivali suzavac na njih nisu imali razloga da strahuju od policije.
Odluka izraelske policije da zabrani Palestincima okupljanje ispred Damašćanske kapije u Istočnom Jerusalimu, koje je mesto redovnog okupljanja palestinskih stanovnika u gradu, pogotovo za vreme Ramazana, bila je još jedna provokacija. Nikakvog objašnjenja nije bilo za to. Palestinci su razumeli o čemu se radi – o još jednom pokušaju oduzimanja značajnih delova grada od njih. Opet su inicijalno mirni protesti bili suprotstavljeni neopravdanim nasiljem izraelske države.
So na ranu
So na ranu stavljena je kada je banda izraelskih fašista i rasista, organizovanih oko rasističke Lahava organizacije, marširala kroz stari grad i Istočni Jerusalim prošle nedelje. Banda je mahala izraelskim zastavama i vikala parole poput „Smrt Arapima!“. Neki su glasno pričali o prebijanju Arapa, a kada to nije bilo moguće, o prebijanju izraelskih levičara, gde su često ispitivali prolaznike da li su levičari. Prema navodima Hareca ,pre protesta, desničari su pričali o „spaljivanju Arapa danas“ i pozivali na oružje preko društvenih mreža.
Itaman Ben-Gvir, vođa fašističke Ocma jehudit („Jevrejska nadmoć“) partije, kao provokaciju je pomerio svoju kancelariju tačno u palestinsko naselje Šeik Žaru.
Partija je naslednik fašističke Kah partije, koja je zabranjena 90-ih usled terorističkih napada na Arape. Ben-Gvir je u više slučajeva nedvosmisleno izjavljivao da se protivi pravu Palestinaca na državljanstvo, kao i njihovom pravu da glasaju ili budu deo izraelskog parlamenta. Zamenik gradonačelnika Jerusalima, Erija King, snimljen je kako govori palestinskom aktivisti da je šteta što ga metak pogodio u nogu, umesto u glavu.
Akcije policije i vojske bile su svesna eskalacija agresije od strane Izraela. Izraelske vlasti dodatno su eskalirale situaciju jurišanjem na Hramovnu goru (Haram al-Šarif) i džamiju Al Aksu koja se nalazi na njoj i koja je treće najsvetije mesto islama. Kanisteri suzavca ispucavani su u unutrašnjost džamije i nenaoružani palestinski muslimani, koji su došli da se mole, napadnuti su od strane izraelskih snaga reda. Bacanje kamenja bio je njihov jedini odgovor protiv teško naoružanih i dobro opremljenih izraelskih vojnika.
Hramovna gora uvek je bila ključna tačka izraelsko-palestinskog sukoba u Jerusalimu i izraelske vlasti su vrlo dobro znale šta rade kada su dozvolile svojim trupama da napadnu Al Aksu za vreme Ramazana, bez ikakvog opravdanog povoda. Znali su vrlo dobro da će Hamas odgovoriti na to, pogotovo zbog religijskih implikacija tog poteza.
Hamas je dao ultimatum Izraelu da očisti Hramovnu goru (Haram al-Šarif) od izraelskih snaga do ponedeljka (10. maja) do 18 časova. Kada je rok istekao, rakete su ispaljene na južni Izrael i Jerusalim. Izraelska vojska odgovorila je vazdušnim napadima na Gazu.
Pre juriša na Al Aksu i Hamasovog odgovora, javnosti je postajalo sve jasnije, čak i u Izraelu, da je iseljavanje Palestinaca iz njihovih domova i upotreba brutalnog policijskog nasilja protiv njihovog protesta bila svesna provokacija.
Gaza - pakao na Zemlji
Broj mrtvih govori dovoljno o potpuno asimetričnom odnosu vojnih snaga. U momentu pisanja ovog teksta, šest izraelskih civila je poginulo u napadima Hamasovih raketa, dok je 48 Palestinaca, uključujući 14 dece ubijeno u izraelskim vazdušnim napadima na Gazu. Među Izraelcima koji su poginuli, dvoje su bili izraelski Palestinci iz grada Loda za koje opština ne gradi bunkere.
Izraelska vojska je tvrdila da će samo napadati teroriste i Hamas. Ali istini za volju, čak i kad bi poverovali njihovim namerama, to bi prosto bilo nemoguće. Gaza je gusto naseljena sa dva miliona ljudi koji žive na prostoru od 360 kilometara kvadratnih. Civili nemaju gde pobeći. Dok izraelski građani mogu da pobegnu u bunkere i moderne stambene zgrade u Izraelu koje se grade da bi bile otpornije na napade raketama, Palestinci u Gazi nemaju takvu zaštitu, zahvaljujući ekonomskoj blokadi Pojasa Gaze od strane Izraela, koji uključuje i zabranu na građevinske materijale. Dok se većina raketa ispaljenih na Izrael spreči protivvazdušnom odbrambenim sistemom Gvozdene kupole, stanovnici Gaze ne poseduju takvu zaštitu.
Sve ovo se nagomilava na već ogromnu patnju „normalnih vremena.“ Blokada i velika gustina naseljenosti čine razvoj ekonomije u Gazi nemogućim. Posledica toga je nezaposlenost od 50 posto. Usled ekonomske blokade, postoji nedostatak zadovoljavanja većine osnovnih potreba kao što su zdravstvo i dovoljna količina hrane.
Kamenjem protiv pušaka
Američki i EU političari odgovorili su na eskalaciju osuđujući „nasilje na obe strane“. Ovo je potpuno licemerje. Sukob je potpuno asimetričan. Sa jedne strane imamo Izrael koji je najveća vojna sila na Bliskom Istoku i razvijena kapitalistička zemlja. Sa druge strane imamo ugnjeten narod, pod okupacijom, bez države i vojske, čiji se domovi oduzimaju ili bivaju bombardovani.
Iako su Hamasovi raketni napadi zasigurno traumatični za izraelske civile, većina ovih raketa su primitivne, ručno pravljeni, precenjeni vatromet sa malim dometom ili snagom detonacije. Njihova glavna upotreba za Hamas je propagandistička. Prema navodima izraelske vojske, 90 posto ovih raketa se zaustave od strane protivvazdušnog sistema odbrane Gvozdene kupole.
Hamasove rakete nisu dizajnirane da ugroze Izrael, niti da se bore protiv okupacije. Kao i Netanjahu, Hamas pokušava da prigrabi poslednje tračke svojeg istrajalog legitimiteta postavljajući se kao paladin palestinske nacionalne borbe. Štaviše, autoritet Hamasa, kao i korumpiranog palestinskog vođstva Abasa i Fataha, sve je više potkopan spontanim mobilizacijama palestinske omladine koji su izvor masovnog otpora i borbe što u Palestinskoj samoupravi, što u samom Izraelu.
U borbu protiv okupacije pomoću masovnih protesta i štrajkova!
U ovom trenutku, mnogi, uključujući Palestince, apeluju na „međunarodnu zajednicu“. Nadaju se da će UN, nevladine organizacije za ljudska prava, SAD ili EU intervenisati da zaustave Izrael. Ali ovakva nada je iluzija.
Izrael je najpouzdaniji partner zapadnog imperijalizma na Bliskom Istoku. SAD i EU su već pokazali da neće žrtvovati ovaj značajni savez podržavajući bilo kakav vid palestinskog oslobođenja. UN nije ništa više od kompromisa između različitih imperijalističkih snaga, nesposoban da ponudi više od impotentnih upozorenja i umereno sročenih apela za obe strane. Palestinci ne mogu da očekuju od njih ništa više osim možda nekolicinu ispraznih reči i krokodilskih suza.
Niti saradnja Palestinske samouprave (PA), niti Hamasove rakete mogu činiti napredak palestinskim težnjama ni za milimetar. Hamasove rakete su učinile baš suprotno, pomagajući izaelskom premijeru Netanjahuu da mobiliše izraelsko stanovništvo oko cionističke države i privremeno ojača položaj njegove trenutne vlade u krizi.
Štaviše, oni odvlače pažnju sa krađe palestinskog zemljišta i domova u Šeik Žari, kao i praćenog policijskog nasilja. Oni bivaju iskorišćeni od Izraela da predstave sebe kao žrtvu međunarodnoj javnosti.
Takođe služe da odvuče pažnju sa jedininih efikasnih metoda borbe – metoda masovnog otpora od strane palestinske omladine u Istočnom Jerusalimu. Jedini način borbe protiv okupacije, i u jednom momentu njenog samog rušenja, leži u mobilizaciji palestinskih masa. Baš masovni protesti Palestinaca su prisilili izraelsku policiju da se povuče sa Damašćanske kapije i puste Palestince da se skupljaju opet kod nje. Baš su masovni protesti Palestinaca u Šeik Žari prisilili izraelske vlasti da odlože deložacije Palestinaca iz svojih domova.
Masovni protesti i štrajkovi moraju biti organizovani u palestinskim teritorijama i gradovima u samom Izraelu. Palestinska samouprava uvek je pokušavala da spreči takve mobilizacije baš zato što bi to potkopalo autoritet tzv. palestinskog „vođstva“. Mase zato moraju naći glavnu snagu u inicijativama na terenu.
Izraelska omladina i radnička klasa mora razumeti da okupacija i represija Palestinaca nije u njihovom interesu. Okupacija služi kao oruđe izraelske vladajuće klase da podeli radničku klasu regije i međusobno je suprotstavi. Cionizam i zastrašivanje preko represije Palestinaca koristi se od strane izraelskih kapitalista da zamagle podele između jevrejskih radnika i kapitalista, sugerirajući da imaju zajedničke interese, što je u potpunosti netačno.
Fridrih Engels je jednom prilikom napisao da „narod koji ugnjetava drugi narod ne može da emancipuje sebe. Sila potrebna za ugnjetavanje drugih uvek se okrene protiv same sebe...“
Videli smo jula 2020. kako su izraelski jevrejski i palestinski radnici i omladina izašli na ulice da protestuju protiv Netanjahuove korupcije, nezaposlenosti i visokih životnih troškova koji su rezultat ekonomske krize. Kao odgovor, Netanjahuova vlada poslala je istu graničnu policiju i Jasam specijalne jedinice koje sada napadaju i iživljavaju se nad Palestincima u Šeik Žari i Al-Aksi.
Sa jedne strane, sve veći deo palestinske omladine shvata da je jedini put napred kroz masovnu borbu i otpor, te iskazuju rastuću odlučnost i prkos. Time oni razotkrivaju korupciju, kao i sterilne i kontraproduktivne metode i izglede usvojene od strane sukobljenih frakcija u tzv. palestinskom vođstvu - Hamasa i Fataha.
Ovaj proces radikalizacije i masovne borbe palestinske omladine i radnika ide šire od Gaze i Zapadne obale. On se ubrzano širi u vidu masovnih protesta unutar Zelene linije (izraelske granice iz 1948.), u solidarnosti sa borbom u Istočnom Jerusalimu i protiv bombardovanja Gaze. Postoje izveštaji o sukobima i protestima u Afuli, Lodu, Akou, Galileju i drugim delovima zemlje.
Dok god se represija palestinske većine nastavlja, izraelski kapitalisti će gurati mase izraelske omladine i radnika ka podršci zločinima izraelske države. Oni će to iskoristiti da podele radničku klasu po nacionalnim i religijskim linijama, time čuvajući sopstvenu vlast i privilegije. Izraelska vladajuća klasa pod svaku cenu teži da spreči razvoj klasnog jedinstva eksploatisanih.
Jedini put napred za jevrejske i palestinske radnike i omladinu Izraela i Palestine je revolucionarno zbacivanje izraelske kapitalističke države i okupacije koja ide uz nju, te uspostavljanje Socijalističke federacije Bliskog Istoka.
To se jedino može dosegnuti proleterskim internacionalizmom i klasnim jedinstvom. Ali da bi uspostavili klasno jedinstvo, izraelska radnička klasa i omladina moraju priznati pravo palestinskih masa na nacionalno samoopredeljenje i podržati njihovu borbu protiv okupacije.
- Nikakva solucija neće doći iz imperijalističkih „mirovnih“ planova. Bez poverenja međunarodnom imperijalizmu!
- Za međunarodnu mobilizaciju sa ciljem zaustavljanja bombardovanja Gaze i gušenja prava palestinskog naroda!
- Za borbu protiv okupacije pomoću masovnih protesta i štrajkova!
- Za proleterski internacionalizam i jedinstvo radničke klase na Bliskom Istoku!